Novine su u bivšoj državi o njemu pisale kao o tada najvišem Jugoslovenu. Imao je impresivnih 2 metra i 25 centimetara. Čudo.
Foto: Slobodna Dalmacija
U rat je otišao 1993. godine. “Danas je tako mali i neprimjetan u svojoj nesreći, da u svojoj pedesetoj liči na uplašeno dijete. Nepokretan, izgubljen, ukočenog pogleda, leži u dnevnom boravku roditeljskog doma, pokriven do brade, s nogama koje izlaze iz dužine postelje”, piše “Slobodna Dalmacija“.
O Jeri Lakošu (50) i njegovoj tragediji koju dijeli sa svojim nesretnim roditeljima mediji nisu znali ništa dok ih Marko Kursar (81), komšija Lakoševih nije kontaktirao. Jeri je potrebna svakodnevna njega, a nema ko da mu je pruži. Jedino rješenje je dom, ali, kapaciteti su skromni.
“Ujutro je ustao, kad ono nakon nekog vremena veli mi: “Tata, drži me! Vrti mi se, pašću!” Odmah zovemo Hitnu. Čim su ga pogledali, zaključili su da je ostao bez kiseonika. Odveli ga u šibensku bolnicu, smjestili na Psihijatriju, tamo ostao dvadesetak dana, pa ga pustili kući. Video sam da to ništa nije dobro… A šta mu mi možemo pružiti kod kuće? Eno, majka je u krevetu, boluje od 2016. stalno – što bubrezi, bešika, materica, sad ljetos slomila i kuk. Ne mogu ni njoj pomoći, a kamoli Jeri”, žali se klonuli otac.
Jere je rođen 1968. U rat je otišao 1993. Primao je samo socijalnu pomoć, a sad ni to jer je bio hospitalizovan.
“Kad je tražio penziju kao veteran, i ljekari zaključili da na to ima pravo, Komisija mu je bezosećajno preporučila da ide da kopa, obrađuje zemlju. “Pa ja nemam zemlju”, rekao im je tada Jere. “Neka ti da otac”, drsko su mu odgovorili. Videlo se već nakon dolaska iz rata da sve nije kao što je bilo pre, priseća se Maksim. Počeo se zaključavati, stalno je imao neke strahove. Klasični PTSP. Ali, nije se imao ko za njega založiti. A toliki su zdravi PTSP naplatili”, rekao je otac.