On ima svega četrnaest godina, a znanje i spretnost odraslog čovjeka. Dok se njegovi vršnjaci u slobodno vrijeme „ne skidaju“ s interneta, on je svakog popodneva, poslije škole i svakog vikenda „veliki čovjek“ i ozbiljan poljoprivrednik.
Zove se Marko Škundrić. Živi u selu Ništavci kod Prijedora i kako kaže, od kada zna za sebe radi na farmi, koja spada u red najvećih porodičnih u čitavoj Bosni i Hercegovini. Njegov deda je počeo posao, a otac i stric su nastavili. Danas imaju 270 grla muznih krava, pišu Novosti.
Posla svakim danom ima sve više, ali Škundrićima ne treba mnogo radne snage, jer u svim najtežim poslovima mogu da se oslone na svoj podmladak, posebno na Marka.
Za njega pričaju da je čudo. Ovaj dječak jedan je od najboljih radnika, a poseban je po tome što vozi i rukuje sa petnaestak poljoprivrednih mašina. Neke od njih teške su desetine tona.
Novinari su ga sreli, a gdje drugo, nego na njivi, kako sa starijim bratom od strica bere kukuruz za silažu. Naravno, on upravlja novim i zahtejvnim silotraktorom, jer drugi članovi porodice nisu najsigurniji da će to znati. Da, baš tako. Kažu, Marko je „poljoprivredni genije“. Sve shvati za dva minuta.
”Počeo sam da vozim traktore kad sam baš bio mali. Jednostavno, to mi je bilo prirodno. Sa sedam godina sam sjeo za bager „hanumag“. Poslije je došao drugi manji bager „nelson“, težak pet tona, gusjeničar, malo sam se teže rastao od njega, pošto sam ga zavolio. Sada imamo „liphera 900“, on je težak 14,5 tona. Njega, kao i većinu, vozim jedino ja. Tata ne zna njime da upravlja.
Uglavnom, danas vozim više od 15 mašina ”, priča Marko, a pogled mu bježi na njivu.
Da je Marko ekspert za mašine, tvrdi i njegov stric Milan.
”Ja vama ne mogu opisati kakvo je to dijete. On se u sve mašine toliko dobro razumije, da ga svuda vodimo kada ih kupujemo. Svi ga pitaju za sajvet, a prodavci se zaprepaste kada vide čime sve rukuje, jer je on ipak, dijete”, priča Markov stric, Milan Škundrić.
I druga djeca rade na njivi, ali Marko je jedini koji iz nje nikako ne izlazi. Na njivi nije jedino dok je u školi i dok piše domaće zadatke. Škundrići su srećni ljudi, jer im ima ko da nastavi tradiciju.
”Što se mene tiče, ja nikuda ne idem. Ovde je zauvijek moje mjesto” skromno kaže vižljasti Marko, dok nam maše rukom sa silotraktora.