Danas je u ulici Sedrenik 229, u sarajevskoj općini Stari Grad, obilježena 25. godišnjica stradanja četiri osobe, od kojih troje djece, piše Patria.
Članovi Udruženja roditelja ubijene djece opkoljenog Sarajeva 92.-95., članovi porodica stradalih i građani Sarajeva okupili su se da obilježe godišnjicu zločina nad građanima Sarajeva.
Tog dana, u dvorištu porodične kuće ubijena su tri člana porodice Bojadži, troje djece. Mirza Bojadži koji je imao 12 godina, Amina Bojadži 14 i Fehim Bojadži 17 godina. Osim njih, poginuo je i mladić Sakib Prašović koji je imao 24 godine.
Fehim i Mirza bili su braća, a Amina je bila kćerka njihovog amidže.
Okupili su se danas kako bi sačuvali trajnu uspomenu na ubijene i prkosili zaboravu. Prisutnim su se obratili Fikret Grabovica, predsjednik Udruženja roditelja ubijene djece Sarajevo, te Jovan Divjak, predsjednik Udruženja „Obrazovanje gradi BiH“.
Istaknuto je da je strašna i sama pomisao da se tako nešto može dogoditi jednoj porodici, a ne ono što se zaista dogodilo, „što su zločinci počinili, da u jednom trenu tri člana porodice Bojadži bude ubijeno”.
Muhamed Bikić, poznati sportski novinar pročitao je danas ratni dnevnik – svoj zapis od tog kobnog 9. juna 1992. godine.
Zapis iz tužnog Sarajeva, 9. juna 1992. /autentičan prenos/
Navratio sam do kuće da jedem. Kada sam jeo, nazvao sam Sedrenik da pitam, kako su (dajdža Halid ranjen 8. juna). Rodica Anisa mi se javila. Kaže, da su živi i zdravi i da stalno puca. Rekla mi je da su Safet (njen suprug), dajdže Bakir i Zakir otišli do tetke Halide, jer se čula jaka eksplozija u blizini, vidio se i dim. Ja sam rekao da mi odmah javi šta je bilo kada se oni vrate. Hodao sam po kući “ko muha bez glave”.
Nazvao sam ponovo, Anisa se javila. Kaže da se još nisu vratili. U tom trenutku kada mi je to izgovorila, reče neko kuca. Ja sam čekao na telefonskoj liniji. Začuo se plač, jecanje… Ja sam zvao Anisu, ali je nije bilo. U tom trenutku, Safet mi se javio i pitao me, kako sam. Ja sam pitao, šta je bilo.
On me je pitao, da li sam dobro i zdravo. Ja sam ga ponovo pitao, šta je bilo kod tetke i tetka, a on teškim i tužnim glasom mi reče: Moj Muhamede, Fehim i Mirza su poginuli. Ja sam stao da dišem, počeo sam plakati iz sveg glasa i derati se po haustoru, Feke i Cakija nema… Poginuli su. Otišao sam na Trg na stražu. Teško mi je bilo danima. Nisam mogao vjerovati da Feke i Cakija nema. Moj Feko i Caki, koliko vas je vaš Muha volio. Razdvojila nas je surova sudbina. Voli vas vaš Muha, dok je živ. Nek vam je lahka zemlja bosanska i rahmet!!! – napisao je tog kobnog 9. juna 1992. godine Bikić.