Mama me je jednog jutra nazvala telefonom i pitala “Lidija, da li su te pozvali za transplantaciju?”, rekla sam joj, odakle ti to, niko me nije zvao i zašto me budiš ovako rano…
Bio je praznik Bogojavljanje, i ona kako je vjernik, svake godine na taj praznik zamislila bi istu želju – da ozdravim. Te noći sanjala je zvezdano nebo i pomislila, to je to, ali sam je razočarala. Ipak, mamine želje nebo je uslišilo, i zaista tog dana posle nekoliko sati od našeg razgovora, pozvali su me i rekli, pojavio se organ, počinje priču za Telegraf.rs Lidija Stojanović, djevojka koja ima transplantiranu jetru.
Poslije šest godina, Lidija je otišla u Bijeljinu i konačno se oči u oči srela sa roditeljima djevojke čiji organ nosi, i zahvaljujući kome je danas sretna i zdrava.
“Bilo je jako emotivno, njen tata me je sačekao na ulazi, i samo me zagrlio kada sam izašla. Izgrlili smo se i izljubili. Svi smo mnogo tužni, a i srećni, što smo se konačno upoznali i zagrlili. Sedeli smo i pričali o njoj koliko smo slične. Mnogo im je bilo drago, što je u meni živi deo njihove ćerke, rekla je Lidija za Telegraf.rs
Kako nam priča, do svoje 11. godine živjela je kao i svako drugo dijete, a onda su se javile razne tegobe i tada saznaje strašnu dijagnozu, odnosno da ima oboljenje jetre.
Godine su prolazile, liječenje je trajalo, stalno je bila umorna i nekada do granice izdržljivosti. Prvi tračak nade pojavio se kada je otputovala u Italiju, ali ni tamo nije uspjela da dobije organ. Sve dok jedna hrabra žena, po imenu Fatima nije rekla “da”, i dozvolila da organ njene kćerke dobije ova Beograđanka.
Naime, djevojka po imenu Lejla iz Bijeljine iako mlada, imala je razvijenu svijest o tome koliko je donorstvo važno, tako je svojoj majci u jednom momentu rekla da je to humani čin. Nakon zdravstvenih problema, kada nažalost njoj nije bilo spasa, hrabra majka u najtežim momentima, odlučila je da Lidiji pruži šansu za novi život.
U razgovoru za Telegraf.rs Lidija Stojanović, koja danas živi jedan normalan život, kaže da nikada ne zaboravlja svoju donorku, kao i njenu mamu, sa kojoj se do sada samo čula telefonom, a sada su se konačno i upoznale.
“Kada ste bolesni, onda i umor i sve kroz šta prolazite vam je nešto što, nažalost, postaje normalno. Pre transplantacije ja sam prošla jedan težak put, prvo odlazak u Italiju, sepsa, koma, povratak u Srbiju, čekanje na organ, dva puta pozivanje i na kraju, treći poziv bio je moj. Lejlina mama rekla je da, i ja sam dobila organ. Lekari vam ne kažu od koga ste dobili organ, ali ja sam to saznala. Čula sam se sa njenom mamom, razgovarale smo, bilo je emotivno jako”, kaže Lidija.