Učenica četvrtog razreda Gimnazije Banovići Šejla Handalić, osvojila je drugu nagradu za kratku priču na Šestom međunarodnom festivalu Magda Simin u Novom Sadu, u kategoriji srednjoškolaca.
Šejla je za Bh-index portal rekla kako uživa u pisanju i da se planira time baviti.
– Pisanje je moja najveća ljubav, tako da se nikad ne kanim prestati baviti time. Uvijek ću pisati, bilo za javnost, bilo samo za svoju dušu. Napisala sam već dvije knjige, trenutno radim na trećoj koju namjeravam izdati uskoro, kazala nam je mlada autorica iz Banovića.
Šejla ima i svoju Facebook stranicu na kojoj objavljuje tekstove i priče.
U nastavku uživajte u jednoj od Šejlinih priča:
“Ispit Zrelosti
Stiže mi dugačka poruka. Pokušavam je otvoriti drhtavim rukama. Srce čujem, koliko snažno u grudima lupa, dok prepoznaje pošiljaoca, bez i pročitanog imena.
Par minuta kasnije pada par suza, a onda na sopstveno iznenađenje pritišćem tipku „delete“.
Suze su zbog uspomena, nečeg što je bilo skoro, a čini se tako davno.
Bilo ? …. ehh…Odrasla si malena, čestitam sama sebi, likujući, sretna što djelujem zrelo, podnoseći stoički situaciju onakvom kakva treba da bude, ne dajući sve što jesam da bih popravila stvar, da bi ispalo onako kako želim.
A onda to puštam, stvarno. Uzimam kaput za novo doba.Tada mi iz ormara ispada ogromna, pohabana muška majica, još uvijek savršeno bijela, onako kako on to voli.
Nisam je morala ni podizati da bih osjetila njegov miris. Zapahnuo me je odmah, i poput plime me potopio val uspomena.
A onda vidim nas. Onako blesave dok se udaramo jastucima. Dok se durimo. Okrećem se ka zidovima, prisjećajući se tajni koje kriju u paktu sa krevetom. Naviru mi slike na kojima sam mu u zagrljaju dok gledamo neki glupi film. Na kojima me golica, dok se izvijam pod njegovim prstima i glasno smijem. Na kojima mu donosim doručak koji se završava strastveno, otiskivanjem njegovih poljubaca po platnu moga tijela.
Uzdah…Prave ljubavi su takve, zar ne ? Nikad ne opstaju.
Uvijek završavaju. I to obično onim: „Tako je moralo biti.“
I stvarno je moralo.
Ali ljubav ne prestaje. Ne nestaje.Vraćam njegovu iznosanu majicu u ormar, zatrpavajući je gomilom drugih stvari.
Tako je moralo biti, odlučno govorim.
Zrela si malena, kažem ti.
Hrabra si.Puštaš k prošlosti sve što ti je ikad značilo, JER JE TAKO MORALO BITI, jer je tako pametno.
I žuriš. Drugom u zagrljaj.
A on… Bog zna gdje i kako ove noći ispija vino, tražeći me u čaši.
A ja… s vodkom kumujem svojoj zrelosti.
Jebiga…”