Upoznao sam nekada, kažu najljepši grad „one“ zemlje. Interesantno je da kada se priča o tome, taj epitet nikada nisu ponijeli glavni gradovi nekadašnjih republika.
Za Bh-index piše: Zoran B. Đurić
Negdje mi se motalo ovo po glavi dok sam vitlao preko Prevoja Karaula od Tuzle ka Sarajevu. Uz dužno poštovanje prema svima nisu mi najjasaniji oni koji su oko ovog prevoja ratovali ako je takvih i bilo. Srećom auto ne održavam ja, već ozbiljna Kompanija koja me je i poslala na put, inače bih se dobro zabrinuo da sam bio u onom mom kršu. Nakon Sarajeva i dobre kafe, krećem niz Neretvu, preko Konjica i Jablanice do Mostara.
Premotavam po glavi čega se sjećam iz onih odvratnih ratnih godina, ko je ratovao i sa kime, kakva li me priča čeka?
Prvo nailazim na džamiju, pa na autobusku stanicu u Mostaru, sa navigacijom sam se posvađao još kod Sarajeva zbog nekih radova na putu. Odlučio sam da se držim izreke: „Kartu čitaj i seljaka pitaj.“ Prelazim jedan od mostova preko Neretve i srećem ulicu sa hrvatskim zastavama, dakle rijeka je granica. Potvrdu dočekujem pred hotelom, nalazi se pored „Zapadnog autobusnog kolodvora“. Hotelsko osoblje, kao i svuda ljubazno, vadim „putovnicu“, mada je dovoljna bila i „osobna“ kaže ljubazna recepcionarka. Suviše sam umoran da bih izlazio, večeras ću samo upoznati svoju sobu.
Prvog jutra upoznajem se uživo sa riječima pjesme „Mostarske kiše“, samo nisu padale neke „modre kiše“,mislim da je ono pre ličilo na neki orkan u začetku, makar je meni tako izgledalo dok sam se budio.
Pokušavajući da nađem svoje odredište polako mi se slaže slika o ljepoti ovog grada, bez obzira na ožiljke koji su još vidljivi i na kišu koja pada.
Posao ko posao, nije toliko bitan za ovu priču ali omogućava mi da u toku mog boravka upoznam dva divna čoveka, koja će mi nezavisno biti vodiči po jedno veče kroz Mostar.
Baš njih dvojica, čak i sličnih godina su me i natjerali da napišem ovih par redova sa nejasnom idejom šta bi dalje sa ovim.
Zajedničko im je da su rođeni Mostarci, da su sve vrijeme rata bili u Mostaru i da su i dan danas tu. Možda ono najvažnije što im je zajedničko djeluju mi kao dobri ljudi. Ok, možda malo bolji nego inače, ipak su bili domaćini. Šetali smo, ja sam zapitkivao o svemu, pomalo o ratu, malo više o Mostaru, o životu običnih ljudi. Oni su odgovarali, pričali mi o ulicama ili građevinama pored kojih smo prolazili, vraćali smo se pričama na „onu“ zemlju i rekao bih, proveli po jedno prijatno veče. Po malo sam se čak i čudio da sretnem takva dva čovjeka u tako malom vremnskom razmaku i da mi obojica legnu iz prve, čini mi se i ja njima.
Razmišljam o njima dok se vraćam za Beograd. Ne propuštam priliku, pošto je dan, da u Jablanici posjetim Muzej Bitke na Neretvi, konačno sam uživo vidio taj čuveni srušeni most iz filma koji sam gledao, kao i svi sa ovih prostora milion puta. Pada mi na pamet kako su se tada možda, protiv fašista zajedno borili očevi (ili dedovi) onih koji su kasnije to oružje okrenuli jedni protiv drugih. Čudna priča, jasna samo nama sa ovih prostora.
I opet njih dvojica u mojoj glavi, ljudi koji su mi jedan poslovni put pretvorili u uspomenu koje ću se rado sjećati. Razmišljam o tome kako nismo stigli da se bolje upoznamo, da saznam šta im daje smisao životu, kako brane dobro od lošeg, a čestitost od primitivizma, kako se nose sa danas tako prisutnom uzvišenošću bez pokrića. Razmišljam kako ne smijem da dozvolim da izgubim kontakt sa njima, kako moram da im naglasim da ako ih put nanese u Beograd moraju makar jedno veče biti moji gosti. Kako sam dosta daleko od kuće upoznao ljude koji slično razmišljaju kao i ja. Pada mi napamet, da ako opet dođem u Mostar organizujem da se vidimo sva tojica, logično je da će se i njih dvojica skapirati iz prve, makar najvećim dijelom.
Da, to sam zaboravio da pomenem, jedan se zove Mate, a drugi Semir, mada mislim da imena i nisu važna kada su ljudi dobri ili možda nije tako?